Други светски рат

Други светски рат је назив за велики оружани сукоб, односно серију међусобно повезаних оружаних сукоба који су се између 1939. и 1945. године водили између два блока држава — тзв. Сила осовине, на челу са Немачком, и тзв. Савезничких снага, на челу са СССР, Великом Британијом и САД.

По броју држава, односно људи који су у њему суделовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства.

По неким изворима, Други светски рат представља један од најзначајнијих догађаја у историји, од свих које је човек изазвао, а бројне последице и контроверзе везане за њега присутне су и данас.

*Узроци рата

С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.

Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Велику Британију и Француску. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.

Утицај национализма, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, порастао је у источној Европи, где су на рушевинама три стара царства — Отоманског, Аустро-угарског и Руског — по прокламованом принципу права на самоопредељење формиране националне државе. У већини случајева границе нових држава се нису поклапале са етничким границама, што је представљало сталан извор иредентизма и напетости, док су неке новостворене државе — Краљевина СХС, Чехословачка и, делимично, Пољска — по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су се накнадно одражавале на међународну сцену. Национализам се проширио и на Азију, поготово на поседе европских колонијалних сила чији поданици су свој положај почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се настављао исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД.

Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи.

Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу поратном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.

Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.

*1939. година

Пре избијања непријатељстава, Пољска је већину војске концентриала на границама, настојећи да демонстрира вољу за отпором, односно да крене у противофанзиву ако се укаже прилика. Тиме је, с обзиром на пољски геостратешки положај, Немцима омогућена прилика да на самом почетку изведу серију обухватним маневара којима ће пољске снаге бити одсечене од своје позадине и почесно присиљене на предају.

Два дана након немачког напада Немачкој су рат објавиле Француска и Британија, чиме је рат и формално добио карактер светског, па зато неки историчари наводе 3. септембар 1939. као датум његовог почетка.

Све наде Пољака да ће се успети одбранити су врло брзо распршене из два разлога - Немци су, користећи технике блицкрига, у потпуности изненадили Пољаке брзином свог напредовања, а француска офанзива у Сарској области, која је била требала растеретити Пољаке, одмах је заустављена. 17. септембра је, видевши неминовност пољског колапса, СССР предузео инвазију с истока и без неког већег отпора избио на унапред договорену демаркациону линију која мање-више одговара данашњој пољској граници. Део пољске војске је избегао у Румунију, одакле ће пријећи на Запад, док је остатак заробљен до почетка октобра. Источни део Пољске анектирао је СССР, а западни постао део тзв. Генералног гувернмана у саставу Трећег рајха.

Савезничка врховна команда је након тога закључила да никаква офанзива на Немачку нема смисла, него да се рат добије поморском блокадом односно ограниченим операцијама у циљу спречавања Немаца да добијају стратешке ресурсе из неутралних земаља. У међувремену се испоставило да одлука Италије да буде неутрална има заправо користан ефект на Немачку, јер је преко ње несметано ишао увоз тих истих сировина. Дотле се на Западном фронту развило стално затишје, повремено прекидано ограниченим акцијама - период познат као тзв. Лажни рат.

У међувремену је СССР консолидовао своје позиције у источној Европи успоставивши војне базе у балтичким државама Естонији, Летонији и Литванији, припремивши тако терен за формалну анексију следеће године. Покушај да се Финска натера на уступање територија северно од Лењинграда довео је крајем новембра до финско-совјетског или тзв. Зимског рата у коме су Финци испочетка успешно зауставили надмоћне совјетске нападе.

*1940. година

Хитлер је септембра 1939. године добио оно што је тражио. Пољску, тј. њен западни део до Брест - Литовска. Зимски рат и Лажан рат дали су немачкој армији кратах предах пре почетка огромне офанзиве на Западу. Улогорили су се на Зигфридовој линији и чекали. Куцнуо је час. Велика немачка армија од неколико десетина дивизија снажна, опремљена и свежа 9. маја нагрнула је у Норвешку и Данску а 10. маја у Белгију, Холандију, Луксембург и Француску. Велике дивизије напредовале су без заустављања. Хитлер је желео да изненади Савезнике и одлучно их порази. Данску је узео без отпора, а Норвешку војном премоћи и осионом лукавошћу. Групу армија Б концентрисао је на Земаље Бенелукса а оклопне дивизије бацио на Арденске шуме када нико није ни очекивао то. 3.000 тенкова јуришало је кроз тешко проходне шуме Ардена док су Савезници хтели да у Белгији дочекају и сукобе се с Немацима.

Зимски рат је савезничким планерима учинио занимљив Скандинавију. Створени су планови да се пошаље експедициони корпус с циљем пружања помоћи Финској, односно њеног стављања на савезничку страну. То је касније требало послужити као изговор за блокаду допреме Немачкој стратешки важних залина гвоздене руде из Шведске. На плановима се наставило радити и након финске капитулацију у марту 1940. године.

Делимично узнемирен најавама о таквим плановима, Хитлер је наредио да се припреми инвазија Данске и Норвешке. 9. априла 1940. године су Немци без отпора освојили Данску која ће бити окупирана следећих пет година. У Норвешкој су краљ и војска пружили отпор, али су Немци, користећи локалну надмоћ у авијацији те брзо освајање аеродрома, установили мостобране које није био у стању уништити ни долазак релативно малобројног савезничког експедиционог корпуса. Иако је РН немачкој морнарици нанела велике губитке, Норвешка је у јуну 1940. пала под потпуну немачку контролу, чиме је створена важна база за будуће подморничке операције на Атлантику.

10. маја је, након вишеструког одгађања и промене планова, отпочела велика немачка офанзива на западном фронту.

Као што се било и очекивало, Немци су одлучили заобићи Мажино линију и Француску напасти преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе.

Оно што се није очекивало било је да ће Нијемци заједно с Белгијом напасти Холандију која је, за пет дана и након терористичког бомбардовања Ротердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се држало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила.

Француске снаге су биле потпуно изенађене, те када су немачке снаге већ за три дана избиле на реку Меус код Седана, нису биле у стању пружити адекватни отпор. Немци су прешли реку и тенковским колонама брзо одсекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије немачки клин нису успели, а 28. маја је Белгија службено капитулирала. Савезничке снаге су биле сведене на све мањи мостобран код Денкерка где је до 4. јуна изведена од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној историји.

Освајање Денкерка је Немцима омогућило да се окрену на југ према углавном деморализованим француским трупама и 5. јуна започну офанзиву која је брзо пробила њихове положаје. Француска војска је, уз све већи дефетизам, била парализован великим бројем избјеглица на путевима те све већим политичким поделама у влади, који је уважио мишљење маршала Петена да даљи отпор нема смисла.

10. јуна, сматрајући је да су савезници изгубили рат те да се јевтино може домоћи њихових колонија, Италија се и службено придружила Хитлеру као савезник. Прва важнија италијанска офанзива био је напад на француске положаје на граници, током кога је неколико француских батаљона успешно зауставило целу једну италијанску армију.

Тај успех није имао скоро никакав ефекат на опште стање у Француској, где је влада и службено отпочела преговоре о капитулацији. С тиме се није сложио генерал де Гол који је 18. јуна одлетео у Лондон и стао на чело тзв. Слободних Француза који ће из емиграције наставити пружати отпор Немцима. Четири дана касније Петенова влада је потписала примирје темељем кога је Француска подељена на северни дио под немачком окупацијом, и јужни део којим је управљала Петенова влада у Вишију, тзв. Вишијевску Француску.

28. јуна је СССР, користећи немачку заузетост на Западу, ултиматумом натерао Румунију да преда Бесарабију - територију која данас представља републику Молдавију.

Почетком лета 1940. Хитлер се налазио на врхунцу моћи и већина европских политичара и влада га је сматрала победником рата. Након слома Француске се цели континент налазио под његовом контролом, било преко окупацијских снага, савезника, идеолошки блиских влада или неутралних држава које је било лако уценити. Једино му је на путу стајала усамљена Британија.

Но британска влада на челу с Винстоном Черчилом је била одлучна наставити рат до коначне победе, што је показано већ 5. јула нападом на француску поморску базу Мерс-ел-Кебир. Циљ те операције био је спречити да флота под контролом вишијевске Француске буде предана силама Осовине те тако угрози британску поморску надмоћ. Напад је изазвао велике жртве међу Французима и на дуже време покварио односе бивших савезника.

У међувремену је Хитлер настојао Британију испочетка исходити мир нудећи гаранцију опстанка Британског царства у замену за повраћај бивших немачких колонија. Када су Британци те понуде одбили, Хитлер је наредио да се започне бомбардовање Британских острва и, у сврху додатног психолошког притиска, започну јавне припреме за инвазију која је добила шифру Операција Морски лав.

План за инвазију изазвао велике поделе и несугласице међу немачким војним круговима, али су се сви, па и Хитлер, сложили да је за његово успешно извођење нужно претходно осигурати ваздушну надмоћ над Британијом, односно елиминисати РАФ. У ту је сврху започета вишенедељна серија ваздушних напада којима су се Британци супротставили у низу ваздушних окршаја који се зову Битка за Британију. Захваљујући низу погодности - поседовање радара, бржа производња ловачких авиона те могућност поновног ангажовања властитих пилота срушених над британским тлом - Британци су успели очувати предност те тако присилити Хитлера да средином септембра откаже инвазијске планове.

Хитлер је за ту одлуку био делимично мотивиран очигледно незадовољавајућим стањем инвазијских припрема и планова, као и све већом жељом да започне поход против СССР-а. Британију је уместо инвазијом требало побједити исцрпљивањем њених ресурса кроз бесомучно ваздушно бомбардовање градова, поморску блокаду те нападе на упоришта на Медитерану и Блиском истоку.

Тежиште рата се од јесени 1940. године почело пребацивати са запада на Медитеран, односно Блиски исток, гдје је Хитлеров циљ био Британцима одузети стратешки важне нафтне изворе, односно главну прометну артерију у Суецком каналу. Ово потоње је био задатак Италијана, који су у Либији и источној Африци (Етиопија, Сомалија) имали знатне снаге.

У септембру је из Либије на Египат кренула велика италијанска офанзива која је након краћег напредовања брзо заустављена од стране вишеструко малобројнијих британских напредовања, показавши још једном италијанску војну инфериорност. Италијанске снаге у источној Африци, под командом војводе од Аосте, показале су се нешто успешније те Британце истерале из британске Сомалије, напале Кенију и Судан те тако присилиле Британце да тамо довлаче своје колонијалне снаге.

У међувремену су се у Медитерану почеле водити оштре борбе између италијанске и британске морнарице. Захваљујући квалитетнијој тактици и бољој опреми, Британци су у њима имали нешто мало више успеха, а равнотежа се додатно покренула у британску корист нападом којим су 11. новембра у луци Таранто нападом торпедних авиона онеспособљена три италијанска бојна брода. Види: Напад на Таранто. Такође, позиција Италије отежана је након битке код Матапана у марту 1941.

Како би додатно ослабио британски положај, Хитлер је у то доба на страну Осовине настојао довући Шпанију, сматрајући како ће Франциско Франко узвратити за подршку добијену приликом грађанског рата. Но, испоставило се како је Шпанија превише исцрпљена да би могла учествовати у новом рату те је уместо тога Франко Осовину подржавао посредно, као формално неутрална држава.

Најважнији догађај је била Мусолинијева одлука да, у сврху изједначавања престижа с Хитлеровим, предузме сопствени блицкриг у форми напада на Грчку. Поход који је започео 28. октобра[3], и који се понекад назива Италијанско-грчки рат, врло брзо се, захваљујући успешном отпору слабо опремљене, али добро вођене грчке војске, претворио у још један италијански војни фијаско. Не само што је италијанска офанзива заустављена, него су италијанске снаге одбачене у дубину албанске територије. Још важније је било то да се Грчка ставила на страну Британије и тако дала могућност Британцима да угрожавају немачке позиције на Балкану, односно бомбардују стратешки важне нафтне изворе у Плоештију.

*1941. година

Крајем 1940. Британци су покренули Операцију Компас - прву важнију савезничку офанзиву у рату - која је за последицу имала потпуно расуло италијанске војске у северној Африци. Но, тај се успјех није могао искористити, јер је Черчил донио одлуку да се британска појачања и други ресурси упуте у Грчку, чиме је изазвао Хитлера да нареди напад на Грчку, познат под шифром Операција Марита.

Било је планирано да се напад изведе с територије Бугарске и Југославије - држава које су до пролећа 1941., исто као и Мађарска и Румунија, прикључене Тројном пакту. Но, 27. марта је у Југославији изведен пуч и установљена нова, про-британска влада на челу с генералом Душаном Симовићем.

Разбјешњели Хитлер је одлучио да заједно с Грчком буде нападнута и Југославија, што се и догодило 6. априла. Деморализована југословенска војска брзо је савладана и присиљена на капитулацију 17. априла. Грчка војска се одржала нешто дуже - до 20. априла, након чега су њени остаци, заједно с британским експедиционим корпусом нашли уточиште на Криту. Немци су 20. маја извршили падобрански десант на Крит те га заузели, иако уз велике губитке међу својим елитним падобранским јединицама.

У том тренутку су се британске позиције на Медитерану и Блиском истоку нашле на најнижој тачки. Серија немачких успеха, укључујући противофанзиву у северној Африци коју је водио Ервин Ромел, подстакла је про-немачког премијера Рашида Алија да у Ираку отпочне побуну против Британаца. Побуна је релативно брзо угушена, али не пре него што су вишијске власти у Сирији и Либану пристале да се тамошњи аеродроми користе у сврху немачког снабдевања побуњеника. То је Британцима дало повод да започну офанзиву с циљем запоседања тих територија. Она је, уз доста потешкоћа, успешно завршена средином јуна.

Већ у јесен 1940. Хитлер је издао директиву да отпочну припреме за Операцију Барбароса - инвазију СССР која је требала почети у лето 1941. године. Разлози за Хитлерову одлуку били су углавном идеолошке и политичке природе. Освајање простора на истоку било је део нацистичког програма, а и сматрало се да ће поход против комунистичке државе довести до промена у британској влади. План је уживао и велику популарност у немачким војним круговима који су га дочекали с далеко више ентузијазма и далеко мање скепсе него одлуку о уласку у рат, односно офанзиви на Западу.

Стаљин је, пак, сматрао да чак ни Хитлер себи неће дозволити луксуз ратовања на два фронта, односно поновити исту ону грешку коју је критизирао у Мајн Кампфу. Зато је сматрао да је гомилање трупа на источним границама искључиво средство политичког притиска, а дојаве о немачким припремама за напад подметање британских служби којима је било у интересу што пре увући СССР у рат. Сам Стаљин је настојао избећи рат до тренутка када се доврши реорганизација Црвене армије, односно саграде нова утврђења на новим западним границама. Тамо су, у сврху одвраћања, концентрисане велике војне снаге, али им је и заповеђено да не одговарају ни на какве провокације.

Све је то савршено одговарало немачком плану који је предвиђао опкољавање и уништење главнине совјетских снага на самој граници те освајање Москве и Лењинграда, те избијање на линију Астрахан - Мурманск у року од шест недеља до три месеца. Када је 22. јуна[3] напад отпочео, совјетске снаге су биле потпуно изненађене. Већина совјетских авиона је уништена на земљи, стотине хиљада војника заробљено, а у многим крајевима Вермахтови војници су дочекани као ослободиоци. Испочетка се чинило да ништа неће Немцима стајати на путу да остваре још један тријумф у духу блицкрига.

Иако су се немачко напредовање настављено, врло брзо се показало како су Хитлерови планери ипак потценили потешкоће које их чекају на походу на једну од најпространијих земаља света. Чим се линија фронт почео одмицати у дубину совјетске територије, почели су се појављивати озбиљни логистички проблеми, те Немци више нису били у стању да, као на почетку, одржавају исти темпо напредовања целом дужином фронта. То је совјетским снагама омогућавало предах, односно повремене контранападе и све бољу организацију одбране. Исто тако се испоставило да немачка пешадија - опскрбљена коњским запрегама - није у стању пратити оклопне јединице, те су многе опкољене совјетске јединице биле у стању пробијати се из обруча.

У касну јесен, настојећи постићи одлучну победу пре доласка зиме, Немци су одлучили бацити све на једну карту - Операцију Тајфун чији је циљ било заузимање Москве. Уз огромне губитке су се приближили совјетској престоници, али је офанзива на крају заустављена услед крајњег исцрпљености људства.

У међувремену се испоставило да Британци, супротно Хитлеровим очекивањима, ипак немају идеолошких предрасуда те су са Совјетима одмах почели сарађивати као прави савезници. Започели су конвоји помоћи за Мурманск, а две војске су заједно окупирале Иран, настојећи предухитрити евентуалну пронацистичку побуну.

Од самог почетка рата амерички предсједник Френклин Делано Рузвелт није крио своје про-британске симпатије, односно уверење како је у америчком интересу да силе Осовине буду поражене. Но, директно укључивање у рат је спречило углавном изолационистичко расположење америчке јавности, односно мишљење како се Американаца питање контроле над Европом и остатком Старог света не тиче.

Рузвелт је, с друге стране, користио своје председничка овлашћења да би Британији помагао на сваки начин осим војном интервенцијом. Британци су добијали издашну војну помоћ, а њихове наруџбе су довеле до постепеног процвата америчке војне индустрије. Рузвелт је САД у рат настојао увући тако што је слао америчке ратне бродове да прате конвоје с америчком робом за Британију и тако провоцирају сукобе с немачким подморницама у Атлантику.

Но у јесен 1941. права је криза настала на Пацифику, уместо Атлантику. Јапан је годину дана раније, користећи заузетост западних сила, окупирао Индокину, дотада под влашћу вишијске Француске, те тако стекао вредан извор сировина. Следећа на реду је требала бити Холандска Источна Индија, с обзиром на своје изворе нафте. САД су на то, као и на наставак рата у Кини, реаговале нафтним ембаргом који је посебно погодио јапанску морнарицу.

Суочена с кризом, јапанска влада је одлучила војном акцијом заузети Холандску Источну Индију. Но, то је собом повлачило оружани сукоб с Британијом и САД. Америчка влада је као додатно упозорење била преместила гро своје Пацифичке флоте из Сан Дијега у базу Перл Харбор на Хавајима.

То је јапанским планерима дало сјајну прилику да смисле акцију која је на самом почетку требала остварити јапанску премоћ на Пацифику и омогућити неометана освајања по остатку Азије. 7. децембра[3] су америчку базу напали јапански авиони те потопили, односно оштетили велики број бродова и авиона. Тај је напад, изведен без формалне објаве рата, изазвао велики бес америчке јавности те отклонио све сумње око тога требају ли се САД активније укључити у догађаје у свету.

Дан пре напада на Перл Харбор, Совјети су покренули једну од својих првих великих офанзива. Она је не само одбацила Немце од Москве него им нанијела и велике губитке, срушивши тако мит о непобедивости Вермахта. Док се све то догађало, Хитлер је сматрао како би притисак на источном фронту могао смањити уласком Јапана у рат против СССР-а. У ту сврху је Немачка формално објавила рат САД, али је, на Хитлерово велико разочарање, Јапан одржао неутралност у односу на СССР.

*1942. година

Улазак САД, са својим огромним људским, материјалним и индустријским ресурсима, представљао је велико олакшање за Британију и СССР, али је требало времена да се сви ти ресурси мобилизују и почну ефикасно користити. У међувремену су Силе Осовине на различитим бојиштима наставиле бележити успехе.

Најспектакуларнији су били они на Пацифику. Јапанци су успјели освојити Малају те 15. фебруара присилити на предају велики британски гарнизон у Сингапуру, што је представљало један од најсрамотнијих пораза у британској историји. Слично је било с Филипинима, Холандском Источном Индијом, централним Пацификом те Бурмом, а даље напредовање преко Нове Гвинеје до Аустралије је заустављено тек поморском битком у Коралном мору. Нешто касније је у бици код Мидвеја заустављен још један јапански покушај даљег освајања, при чему је потопљено неколико носача авиона са стотинама елитних пилота.

На источном фронту је совјетска зимска офанзива застала на пролеће, делом захваљујући Хитлеровој наредби да се не одступа ни милиметар, а прекршитељи најстроже кажњавају. Нови совјетски покушај офанзиве је у мају довео до катастрофалног пораза у Харковској бици. Тиме су Немцима олакшани услови за започињање велике летне офанзиве којој, овога пута, циљ био ограничен на Кавказ и тамошња нафтна поља, односно евентуално избијање на Блиски исток. Офанзива која је започела у јуну изазвала је совјетско повлачење, но расуло из године 1941. се није поновило. Совјети су с временом били у стању успорити немачко напредовање, а додатни проблем је представљало њено раздвајање на два правца - један према Кавказу, други у смеру Стаљинграда, индустријског средишта на реци Волги. Схватајући стратешку важност Стаљингарада, Совјети су га одлучили одлучно бранити, што је довело до стаљинградске битке.

Немачка команда се надала продрети на Блиски исток и са јужног правца захваљујући новој Ромеловој офанзиви којом су британске снаге тешко поражене у бици код Бир Хакима и присиљене на повлачење из Либије у дубину египатске територије. Ромел се надао заузети Александрију, избити на Суецки канал те се послије спојити с немачким снагама на Кавказу, односно јапанским у Индији. Али тај амбициозни план је средином лета зауставила лоша логистика те реорганизована британска одбрана под командом генерала Бернарда Монтгомерија која је Ромелово напредовање коначно зауставила у бици код Алам Халфе.

У међувремену се, у складу са закључцима конференције у Вансију у јануару, на територијама под влашћу Немачке и њених сателита почело проводити тзв. Коначно решење јеврејског питања, данас познатије под називом Холокауст.

Средином 1942. се СССР поновно нашао у тешкој ситуацији, те је Стаљин то искористио како би западне савезнике натерао на отварање тзв. другог фронта у западној Европи с циљем растерећења Црвене армије. Амерички војни кругови су се такође залагали за такав план из политичких разлога, настојећи да рат у Европи буде што краћи, односно да се могу обрачунати с Јапаном. Черчил је, пак, сматрао како до отварања другог фронта треба бити на обалама Медитерана које је он називао "меким трбухом" Хитлерове Европе. Пропаст канадског препада на Дијеп у јуну је Американце уверила у снагу немачке обране на атлантским обалама, односно прихваћање Черчилових аргумената.

Иако су Ромелове осовинске снаге у северној Африци дуго времена биле бројчано, технички и логистички инфериорне Британцима, тек је Монтгомери то успео схватити, односно практички искористити за једноставан план који је 23. октобра довео до почетка битке код Ел Аламејна. Ромелове снаге су тешко поражене и натеране на повлачење које ће постепено довести до губитка Либије. Зато се та битка сматра првом прекретницом Другог светског рата.

У међувремену су осовинске позиције 4. новембра додатно ослабљене операцијом Бакља англо-америчким искрцавањем на обале Марока и Алжира, који су били под контролом вишијске Француске. Након краћег отпора су се вишијске снаге предале, односно прешле на страну Савезника, али је даље напредовање у Тунис заустављено због искрцавања немачко-италијанских снага те лошег времена. Без обзира на то, успех сложене амфибијске операције је показао како су Савезници сличан подухват у стању поновити другде, терајући Хитлера да на рачун Источног фронта шаље трупе ради одбране европских обала. Зато се Бакља назива другом прекретницом Другог светског рата.

Најважнија прекретница се ипак догодила на Источном фронту, где су уличне борбе у Стаљинграду биле толико исцрпиле немачко људство да је немачка команда била присиљена попуњавати бочне линије трупама својих савезника Румуније, Мађарске и Италије. То је совјетској врховној команди (Ставка) дало сјајну прилику да двоструким бочним ударом 19. новембра те линије пробије и у Стаљинграду опколи 6. армију генерала Ериха фон Паулуса. Покушаји да се обруч пробије и опкољена армија избави нису успели, па су се 1. фебруара 1943. њени остаци предали, означивши највећу катастрофу у дотадашњој немачкој војној историји.

Пораз код Стаљинграда је Немце натерао на повлачење с Кавказа, али имао и озбиљније политичке последице. Уништење војски на Источном фронту је владине кругове у Румунији, Мађарској, па и у Италији, натерало да размишљају о напуштању Немачке и приклањању Савезницима првом повољном приликом.

Прекретница се догодила и на Пацифику, након што су 2. августа амерички маринци извршили десант на стратешки важно острво Гвадалканал на Соломонским острвима. Јапанци су одатле покушали отерати властитим десантом што је довело до шестомесечних жестоких борби на копну, мору и ваздуху. Иако су обе стране претрпиле огромне губитке, Американци су их лакше надокнађивали те су се Јапанци почетком фебруара 1943. повукли, означивши успех прве велике савезничке офанзиве на том ратишту.

*1943. година

Савезничким снагама у северној Африци је Тунис, након релативно лаког заузимања Алжира и Марока, представљао велики проблем, што због лошег времена, што због тешког планинског терена који је вешто користила немачко-италијанска експедицијска армија на челу с генералом фон Арнимом. Савезници су додатни проблем имали у слабој координацији између британских, америчких и француских колонијалних трупа. Још већи проблем било је неискуство америчких снага које је 19. фебруара дошло до изражаја у бици код Касерине приликом које је Ромел успео пробити америчке положаје и изазвати панично повлачење које је заустављено тек крајњим британским напорима.

Но тај Ромелов успех није могао бити искоришћен јер је у Тунис с југа, из Либије, продирала британска Осма армија на челу с Монтгомеријем. 6. марта је Монтгомери Ромела поразио у бици код Меденина, а 17. марта започео пустињским маневром заобилазити утврђену Маречку линију на туниско-либијској граници. Успешан пробој тих положаја је запечатио судбину осовинских снага у Тунису, јер нису имали довољно људства ни материјала да се одупиру савезничким офанзивама из два правца.

Иако су поједини осовински команданти тражили дозволу за евакуацију, Хитлер је то одбио из политичких разлога, плашећи се додатне деморализације након стаљинградске катастрофе. Евакуација је с временом постајала све тежа, исто као и снабдевање трупа због све очитије поморске надмоћи Савезника у Медитерану. 14. маја су се последњи остаци осовинских снага предали, означивши коначни крај рата у северној Африци.

У међувремену су се силе Осовине могле утешити деломичним успехом немачке офанзиве на источном фронту, током које су Совјети одбачени из области Харкова кога су били ослободили почетком године. То је Вермахту повратило оптимизам, односно потакло планове за још једну велику летну офанзиву, док су Совјети одлучили зауставити даљне нападе и посветити се консолидацији својих редова. То је довело до релативног затишја на источном фронту које ће трајати неколико месеци.

Десант на северну Африку је међу осовинским снагама потакао страх од евентуалног савезничког искрцавања на друге области Медитерана. Зато су подузете мере за јачање одбране на том подручју - вишијска Француска је окупирана, након чега се њена флота у Тулону самопотопила како не би пала у руке Немцима. На Балкану, где се разгранао широки партизански покрет, покренуте су офанзиве у циљу његовог гушења, поготово у Југославији где су покушаји уништења Титових партизана довели до битака на Неретви и Сутјесци.

Немци су, слично као и претходне две године, за лето на Источном фронту планирали велику офанзиву која је коначно требала сломити Црвену армију. Но овај пут су имали далеко мање ресурса, па је опсег офанзиве био још ограниченији. Циљ њемачког напада је овај пут била само део централног дела фронта - велика избочина с центром у Курску, за коју су Немци сматрали да садржи већину совјетских снага. План је био одсећи ту избочину двоструким тенковским ударом са севера и југа, при чему су се велике наде полагале у нове типове тенкова као што су Тигар и Панцер V Пантер.

Совјети су рано сазнали за немачке планове те су релативно затишје добро искористили да на правцима немачког удара саграде вишеструке линије обране, а у позадини припреме велике резерве које ће у погодном моменту кренути у противнапад. То се показало већ 5. јула када су Немци два сата пре самог напада прво изненађени совјетском артиљеријском противприпремом, а потом и жестином отпора због кога је напад застао прво на северу, потом на југу. На крају су Совјети кренули у велики противнапад који је код Прохоровке довео да највеће тенковске битке у историји. Иако је резултат био тактички неодлучан, Совјети су са својим инфериорнијим Т-34 тенковима Немцима успели задати губитке које ови нису били у стању надокнадити.

Немци су након тога застали на достигнутим положајима, али се врло брзо показало како су толико исцрпљени да више нису у стању зауставити совјетску противофанзиву, која је одмах започела, прво на северу, а мјесец дана касније и на југу. До краја године ће Совјети ослободити велики део Украјине, укључујући и Кијев почетком новембра.

Курска битка је значила коначни немачки пораз на Источном фронту. Након ње се Вермахт није могао надати никаквим озбиљнијим офанзивним операцијама и сва немачка активност се свела на све теже држање постигнутих положаја, односно избављивање јединица опкољених у совјетским маневрима.

У складу с Черчиловим стратешким замислима, западни савезници су 10. јула започели искрцавање на Сицилију, што је био први корак према избацивању Италије из рата. Иако су осовинске снаге, поготово немачке, пружале жесток отпор, брзо је постало јасно да се морају повући на италијанско копно. У међувремену су сви ти догађаји имали утицај на фашистичке вође у Риму, које су 21. јула свргнуле и ухапсиле Мусолинија, а нова влада одмах започела тајне преговоре о капитулацији.

До капитулације је дошло 8. септембра, када је заједно с њом требало бити координирано велико искрцавање код Салерна. Но, немачке снаге под командом фелдмаршала Кеселринга су показале као веома веште, како у одбрани од западних савезника, тако и брзом стављању Италије под окупацију. Мусолини је ослобођен акцијом немачких командоса и стављен на чело квислиншке Италијанске социјалне републике. У међувремену су Немци, вешто користећи планински терен, задржавали савезнички продор према Риму те постепено створили готово несавладиву обрамбену линију чији је центар био Монте Касино. Око тог места ће се месецима водити крваве борбе.

Капитулација Италије је имала озбиљне посљедице и на Балкану. Док је британски покушај да искористе капитулацију италијанског гарнизона и на брзину освоје Додеканез завршио катастрофом, у Грчкој и Југославији су партизанима пале у руке велике количине оружја и опреме. Поготово је то имало велики утицај на Југославију, где се партизанска војска и с њом повезан политички покрет наметнула као главни фактор у будућем поратном уређењу земље.

*1944. година

Искрцавање код Анција

Исфрустрирани успешним немачким отпором код Монте Касина, савезнички команданти су се одлучили освојити Рим обилазним маневром, односно искрцавањем трупа код Анција, у позадини немачких линија. Но, искрцавање, које је отпочело крајем јануара, врло брзо је запело због логистичких проблема и неспособности америчког генерала Лукаса. То је Немцима дало драгоцено време да довуку резерве и покрену противнапад који је савезнике готово успео бацити у море. Мостобран је очуван, али су савезници одустали од намере да га користе као полазиште за напад на Рим.

Монте Касино је освојен неколико месеци касније и Немци су коначно присиљени на повлачење, што је Американцима омогућило да 4. јуна ослободе Рим. Но, дотада је Черчилова медитеранска стратегија била темељито дискредитирана и италијанско бојиште изгубило приоритет међу савезничким планерима.

Ослобођење Француске

Након поразних искустава у брдовитој Италији, савезници су коначно прихватили америчко стајалиште да је рат најбољи добити директним ударом у Немачку преко равничарске западне Европе. Од краја 1943. су се интензивирале припреме за велико искрцавање на француску обалу, које је добило шифру Операција Оверлорд. Поморски и зрачни десант је био годинама планиран, а месецима увежбаван, уз дотада невиђени систем дезинформације непријатеља.

Све те мере су уродиле плодом када је 6. јуна - датум који ће у историју ући као Дан Д - извршено дотада највећа амфибијска операција у историји. Савезничке снаге су се искрцале на широком фронту у Нормандији, уместо код Калеа где су их Нијемци били очекивали. Иако су Немци на све могуће начине покушали савезнике бацити у море, мостобран се постепено ширио. Након месец и пол дана крвавих и жестоких борби, Американци су успели извршили пробој и подузети велики обухватни маневар. Хитлерово упорно одбијање да изда наређење за повлачење довело је до опкољавања и уништавања немачких снага код Фалеса.

Истовремено је извршен и мањи десант на јужну обалу Француске. Немци су почели повлачење из Француске које се врло брзо претворило у панику и расуло. Генерал де Гол је у тим данима успешно исходио да његов покрет Слободних Француза постане легитимна влада ослобођене Француске и избегне савезничку окупацијску управу. 24. августа је то потврђено након ослобођења Париза.

Дубоко уверени да ће рат моћи завршити до Божића, савезници су се одлучили за рискантни план зрачног десанта у јужној Холандији, којему је циљ било освајање мостова преко Рајне. Тај план, прозван Операција Маркет Гарден, је 17. септембра довео до великог ваздушног десанта, при чему су британски падобранци код Арнхема стицајем околности налетели на елитне немачке јединице. Резултат тога је била битка за Арнхем у којој су Британци десетковани, а Немци стекли једну од последњих великих победа у рату.

Слом немачких источних савезника

Црвена армија је од Курске битке била у сталном напредовању. У првој половини 1944. године су се борбе углавном водиле на северном и јужном делу Источног фронта, па је тако одсечен немачки гарнизон на Криму, односно Лењинград коначно ослобођен опсаде.

Главни и најспектакуларнији удар се догодио у јуну и носио је шифру Операција Багратион. Њиме је сломљена немачка Група армија Центар и ослобођена Белорусија, при чему су Совјети стекли огроман број заробљеника и базу за даље напредовање према Пољској и Немачкој.

У исто време је покренута и велика офанзива на Финску, чија је влада одлучила пристати на совјетске услове за примирје. Та одлука није значила крај рата за Финску. Немци су одмах под окупацију ставили северни део земље који ће постати поприште вишемесечног крвавог рата између бивших савезника.

Два месеца касније је предузет удар на Румунију, која је имала далеко више успеха у мењању страна. Совјети су продрли и преко бугарске границе, иако та земља формално није објавила рат СССР-у. Обе војске су се ставиле Совјетима на располагање и после узеле учешће у борбама против Немаца на Источном фронту.

Долазак Совјета на Балкан је присилио Немце на повлачење из Грчке према северу. Настали вакуум су настојале испунити супарничке герилске фракције, што је довело до грађанског рата у који су се упетљале британске трупе. У Југославији су у јесен Титови партизани уз помоћ Црвене армије ослободили Београд те се полако трансформисали у регуларну војску која је држала свој део фронта.

У Мађарској је покушај капитулације, односно стављања на страну Савезника, довео до немачке војне интервенције против адмирала Хортија и инсталирања фашистичког режима који ће спровести Холокауст међу дотада поштеђеним мађарским Јеврејима.

У 1943. и 1944. години на Пацифику главна савезничка, односно америчка, стратегија било је тзв. прескакање острва. Она се састојала од тога да се продор у дубину подручја под јапанском контролом изводи заобилажењем већине острвских упоришта која би том продору стајала на путу. Американци би се једноставно искрцали у позадини тих упоришта, тамо саградили поморске и ваздушне базе, а јапанске базе испред њих биле подвргнуте ваздушном и поморском бомбардовању, односно блокади у циљу њихове трајне неутрализације.

Таква је стратегија донела плода у савезничком спором, али незаустављивом напредовању у југозападном, односно централном Пацифику. Но, како су се савезничке линије приближавале Јапану, тако су расле несугласице између генерала Дагласа МекАртура и адмирала Честера Нимица. Док се Нимиц залагао за директан продор према Јапану, дотле је МекАртур, делом због своје повређене таштине, инсистирао на претходном ослобођењу Филипина.

На крају је из политичких разлога превагнуло МекАртурово мишљење. У јесен су Американци прикупили велику инвазијску флоту и извршили десант на Филипине. Јапански покушај да то спрече довео је до битке у заливу Лејте - највећег и најспектакуларнијег поморског окршаја у рату, након кога је јапанска ратна морнарица престала постојати као озбиљан фактор. Америчке копнене снаге на Филипинима су, с друге стране, с јапанским гарнизонима водили жестоке борбе до самог краја рата.

*1945. година

Крајем 1944. Немачка је остала усамљена, без савезника, а и њена матична територија је већ била начета са запада и с истока. Но, Хитлер је још увијек веровао у успешан завршетак рата, уздајући се у нова оружја попут ракета Фау 2 или млазних ловаца Ме-262. Да би стекао време да их усаврши, наредио је велику офанзиву на западу против америчких положаја у Арденима. Велика Арденска противофанзива је у потпуности изненадила Американце и нанела им тешке губитке, али су њихови положаји брзо консолидовани уз помоћ британских савезника те су Немци постепено потиснути на полазне положаје.

Губитке у Арденима више ништа није могло надокнадити, што су одмах искористили Совјети, пробивши немачке линије у Пољској и приближивши се самом Берлину. У марту су западни савезници коначно прешли Рајну и почели продирати у само срце Немачке. Савезници су такође покренули офанзиву у Италији, исто као и Титова југословенска војска.

Немачка војска је након више од пет година доживела потпуни слом па су се многе јединице, поготово на западу, почеле предавати без борбе, а на истоку борити, мање зато да зауставе Совјете, а више зато да себи дају прилику за предају западним савезницима. 25. априла су се совјетске и америчке трупе спојиле код Торгауа, практички пресекавши Немачку напола. У исто вријеме је отпочела Берлинска битка током које је Хитлер извршио самоубиство, а сам Берлин се предао 2. маја.

Нова немачка влада под адмиралом Деницом је отпочела преговоре о капитулацији који су завршени 7. маја, а 8. маја објављен прекид непријатељстава. У неким дијеловима Европе, поготово оним источним, борбе су се водиле још неколико недеља, али је тог дана службено отпочео мир.

У првој половини 1945. године су се амерички војници искрцали на острво Иво Џиму и након дуготрајних и жестоких борби савладали тамошњи јапански гарнизон. Острво је после почело служити као база америчким стратешким бомбардерима Б-29 у њиховим нападима на циљеве у самом Јапану. Приликом напада су кориштене запаљиве бомбе што је само у Токију довело до 300.000 мртвих.

У јуну су се Американци још више приближили самом Јапану након искрцавања на Окинави. И тамо је јапански гарнизон савладан, али уз огромне губитке на савезничкој страни. Ти су губици уверили америчке планере да ће инвазију самог Јапана захтевати незамисливо велики број жртава и довели до одлуке да се Јапан на предају покуша присилити употребом новог оружја званог атомска бомба.

6. августа је на Хирошиму бачена атомска бомба и изазвала дотле незамисливо разарање и патње међу локалним становништвом. Док је јапанска влада покушавала схватити што се догодило, уследио је још један шок у облику објаве рата од стране СССР-а. Совјетске снаге су врло брзо разбиле јапанске снаге у Манџурији и отпочеле брзо напредовати према Кореји. 9. августа је бачена друга атомска бомба на Нагасаки.

То је било довољно да јапанска влада након неколико дана схвати да даљи отпор нема смисла, те је 15. аугуста објављена безусловна капитулација. Она је формално потписана 2. септембра на америчком бојном броду Мисури у Токијском заливу, што је датум који представља службени завршетак Другог светског рата.

Последице
На слици (Америчко војно гробље)

Тачан број људских жртава Другог светског рата није утврђен нити ће икада бити утврђен. Разлог томе је деломично у томе што их је тешко разликовати од неких ратова који су вођени пре и после, а делом и у томе што се с бројкама из разних политичких разлога манипулисало (Југославија, СССР). Већина процена спомиње бројку од 55 милиона људи, при чему се такође држи да само 10 % отпада на непосредне учеснике, тј. припаднике оружаних формација, док се остатак односи на цивиле. Због тог несразмера се Други светски рат често наводи као крајњи пример тоталног рата.

Број рањених је био вишеструко већи, што, с обзиром на тадашњи број становника планета Земље, Други светски рат чини најкрвавијим сукобом у историји.

Рат је довео до драматичних демографских промена у многим областима света. Целе етничке заједнице су или десетковане или присилно расељене. Најспектакуларнији пример представља готово потпуни нестанак Јевреја у Европи - они који су преживјели Холокауст су углавном емигрирали у САД или Палестину, где је ускоро створена држава Израел. 15 милиона Немаца је протерано из великог дела источне Европе, а нешто слично се догодило и италијанској мањини на источним обалама Јадрана.

И материјални губици су били велики. Готово на сваком подручју где су се водиле ратне операције дошло је до великог или потпуног уништења путева, мостова, железница, телекомуникационих система и других облика инфраструктуре, а многе државе су доживеле озбиљно смањење властитих индустријских и других ресурса.

У рату су нестали и многи делови културне баштине, за што су најбољи пример Варшава, коју су Немци у потпуности разорили након неуспелог устанка 1944. године, као и Дрезден чији је већи део године 1945. спаљен у савезничком бомбардирању.

Промене граница

Већ у почетним фазама рата је постало јасно да ће он по свом завршетку довести до великих промјена у будућем светском поретку.

Највидљивије промене биле су оне које су се тицале државних граница. СССР је након рата и формално у свој састав увео Естонију, Летонију и Литванију те се проширио на рачун Финске, Немачке, Пољске, Чехословачке и Румуније. Мировним уговорима су се на запад прошириле Пољска на рачун Немачке, односно Југославија на рачун Италије - с тиме да је питање Трста решено тек 1954. године. Кина је од Јапана преузела острво Тајван, док је Кореја стекла независност од Јапана.

Сама Немачка је убрзо након рата постала подељена на Западну и Источну Немачку. Аустрија је такође повратила независност и године 1955. постала суверена и неутрална држава.

Политичке промене

Једна од дугорочнијих последица рата постала је јасна већ при самом крају ратних операција, када су се оне у Азији из глобалног трансформирале у локални сукоб. Настојање бивших колонијалних сила Холандије и Француске да поврате суверенитет над територијима претходно изгубљеним од Јапана је довело до оружаних сукоба у Холандској Источној Индији и Индокини, односно до демонстрација и јачања покрета за независност у многим колонијама.

Британија, која је била крајње исцрпљена ратом, схватила је да више не може одржавати Британско царство те је године 1947. Индији, односно Пакистану, признала независност. Две године касније су Холанђани признали независност Индонезије. Французи су били нешто упорнији у Вијетнаму те га напустили тек након војног пораза године 1954. Дотада је већ започео процес који ће се назвати деколонизација и током кога ће бивша колонијална царства бити замењени низом нових суверених држава познатих под називом Трећи свет.

Деколонизација је била само једна од манифестација краја примата Европе у међународној политици. На место исцрпљених, понижених и разорених бивших европских су дошле двије државе око којих ће се следећих неколико деценија формирати глобални блокови - САД и СССР. Њихово супарништво, делимично мотивисано борбом за превласт у свету, а деломично несугласицама названо је Хладни рат, а граница између њихових сфера у Европи прозвана Гвоздена завеса - често навођена као једна од највидљивијих и најдуготрајнијих последица Другог светског рата.

У настојању да стекну пропагандну и другу надмоћ над Совјетима, Американци су у Западну Европу уложили огромна средства у сврху економске обнове преко тзв. Маршаловог плана. Многе од европских држава, поготово оне у почетку неоптерећене потребом обнове оружаних снага, та су средства успешно искористиле за незапамћени економски узлет, па ће тако с временом ратни губитници попут Немачке и Јапана успешно супротставити САД на економском пољу.

Други светски рат је такође многе у Европи уверио како ће континент свој примат у свету моћи барем делом повратити једино ако се надвладају традиционалне историјске поделе. Убрзо након рата почели су први дипломатски кораци који ће с временом довести до стварања Европске уније.

Културни утицај

Делом због свог трајања и димензија, а делом због тога што је био први оружани сукоб у коме су улогу имали нови масовни медији као радио и филм, Други светски рат је на светску културу оставио снажан утисак који траје и данас и који се манифестује у два често противречна облика.

С једне стране су дотле незапамћена разарања дала још већи потицај од Првог светског рата све јачем тренду пацифизма као доминантне идеологије, односно одбацивања рата као потпуно штетног друштвеног феномена који се мора избећи по сваку цену. Томе је додатно у прилог ишла и употреба нуклеарног оружја која је многе уверила како ће следећи Трећи светски рат бити још разорнији и садржавати ризик потпуног уништења људске цивилизације, односно нестанка људске врсте и живота на Земљи.

С друге стране је Холокауст, чије су размере и облици откривени тек након завршетка рата, за многе представљао још већи шок од самих ратних разарања. Сазнање да је једна цивилизоварана и просвећена држава у 20. веку способна најсавременија техничка средства искористити у сврху геноцида, односно да би то наставила радити по остатку света да није била заустављена оружаном силом многе је уверила како је Други светски рат имао оправдање, односно да представља један од ретких примера где се на учеснике може применити јасно разграничење између добра и зла.

Оба та става су се касније примењивала на друге сукобе, од којих је можда данас најбољи пример Рат против тероризма.