Народне ношње
Међу творевинама традиционалне културе српског народа - по улози у свакодневном животу и значењу етничког идентитета, као и по ликовним и естетским вредностима - једно од најзначајнијих места припада народним ношњама. Познате су махом на основу сачуваних одевних целина из 19. и првих десетина 20. века, које се одликују великом разноврсношћу облика и украса. Та разноврсност и богатство заступљени су и у женским и у мушким ношњама. Сваку област карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мешовитим етничким срединама, и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју разноврсне народне ношње, као самосвојне творевине, с многоструким значењима у животу народа, биле су изложене и многим утицајима. Стога су у њима, осим обележја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани и други одевни елементи из протеклих времена.
У великој разноврсности одевних облика, осим посебних облика ношњи од једне до друге сеоске средине, уочавају се и изразите разлике у одевању између градског и сеоског становништва. Грађанска одећа на већем делу српског етничког простора развијала се под турско-оријенталним, а доцније, као у градовима панонског поднебља и јадранског приморја, првенствено под европским утицајима. Грађанска ношња балканско-оријенталног стила, израђена од скупоцених тканина и са богатим златним и сребрним везом, била је висококвалитетне занатске израде. Сеоске ношње, напротив, све до почетка 20. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.
Већ први поглед на разноврсне сеоске ношње открива одређене посебности у спајању функционалних, ликовних и естетских особина одеће на ширим просторима. Исти или сличан начин привређивања, условљен географском средином, затим историјски, друштвени и културни развој утицали су на стварање одређених одевних садржаја у оквиру већих културно-географских подручја, као што су динарско, приморско, централнобалканско и панонско. У сваком подручју с обзиром на материјал за израду и украшавање одеће који је средина пружала, затим на кројне облике и начин украшавања, као и на одевну традицију и културне слојеве, карактеристичан је основни тип ношње, који се јавља у многим одевним и украсним варијантама.
Ношње динарског планинског подручја захватају пределе Српске крајине - Кордун, Лику и северну Далмацију, затим велики део Босне и Херцеговине, континенталне пределе Црне Горе и југозападне крајеве Србије. Утом пространом планинском подручју сточарство, односно овчарство, било је основна грана привређивања, коме је био прилагођен читав начин живљења. Народне ношње биле су претежно израђене од вуне. После ткања вунена домаћа тканина ношена је у специјалне ступе, "ваљавице", којих је некада било много на мањим рекама. Та дорађена тканина, тј. сукно, у неким крајевима била је природно беле и смеђе боје, а у другим пределима бојена је у црну, тамномодру, или црвену боју. Поред многих делова одеће од домаћих вунених тканина и сукна, у чијој се строгој форми назиру трагови старобалканске али и турско-оријенталне одевне културе, основу и женске и мушке одеће чинила је конопљана или ланена кошуља у облику тунике с рукавима, обилно украшена вуненим везом.
У женској одећи су преко дугачке кошуље неизоставни делови били ткани вунени појас и прегача, складно компонованих мотива и боја. Од сукнених хаљетака најраширенији је био "зубун", "садак" или "корет" - врста дугачког прслука, као и хаљина с рукавима, украшени везом и апликацијама чохе у боји. Главу девојке красила је црвена капа, преко које су удате жене полагале мараму пресложену на разне начине. У мушкој ношњи карактеристичне су узане чакшире, а у неким регијама пространи "пеленгири" са ширим ногавицама, веома стари делови ношње. Уз њих су ношени прслуци са равним и преклопљеним полама (гуњић, зубун, јечерма, џемадан) и краћи капути с рукавима (гуњ, гуња, копоран, аљина). Обавезан је био ткани појас разних боја, а на глави плитка црвена капа, око које је у многим крајевима зими омотаван вунени шал.
Украси, богато примењени на мушким, а особито на женским ношњама, одликују се изванредним скалдом орнамената и колорита. Изнијансираној складности умногоме је доприносила префињена обојеност грађе за тканине и украсе постигнута традиционалним поступком бојења биљним бојама. У орнаментици полихромног обилног веза и у апликацијама чохе и других украса, који прекривају готово све видљиве површине хаљетака, једнако и у ткању, преовлађују геометријски и геометризовани вегетабилни мотиви. У остваривању декоративних и естетских вредности вунене динарске одеће значајну улогу имао је разноврстан сребрни накит, који је још више појачава њену тешку и монументалну целокупну форму. Један од најистакнутијих облика биле су мушке "токе" за груди, састављене из више сребрних плоча или пуцади, често позлаћених. Биле су симбол јунаштва и уз њих је ношено оружје висококвалитетне занатске израде, заденуто у преграде широког кожног појаса.
Ношње приморског јадранског подручја у односу на велику распрострањеност динарских ношњи заузимају знатно мањи простор. Уско приобално подручје Црногорског приморја и Бококоторског залива развијало се у медитеранским привредним и културним условима, одржавајући сталне везе с планинским залеђем. Стога се у ношњама, поред медитеранских трагова и примеса грађанске европске одеће, сусрећу и елементи динарских ношњи планинског залеђа.
За израду одеће коришћена су домаћа платна од лана, конопље и памука, као и вунене тканине попут сукна и раше. Осим домаћих материјала, употребљавале су се, нарочито за свечану одећу, и тканине фабричке израде, као што су чоха, велур, брокат, свила. Поред скупоцених тканина, у време развијеног поморства, особито током 18. и 19. века, поморци су члановима својих породица доносили разне драгоцености и модне детаље - сунцобране, лепезе и др. Осим веза у боји и гајтанских нашивака, чести су били бели без и чипка суптилне израде. Златни и сребрни накит, производ чувених златарских радионица, употпуњавао је фину једноставност приморских ношњи, у чијем је визуелном изразу основних одевних предмета колорит био остварен у две-три основне боје, понекад и у вишебојној комбинацији.
Извор: http://www.srpskazemlja.com
